INDIGNEZ - VOUS

Elektronske Novine

24.1.2011

Ekskluzivno: Indignez-vous, prevod

Bes protiv nepravde

Piše: Stéphane Hessel

Mirko Krtolica, čitalac e-Novina iz Francuske, reagovao je brzo i preveo tekst starog francuskog Otporaša, Stefana Hesela, Indignez-vous!, koji poslednjih meseci potresa Evropu. Da bi mogao malo potresti i Balkan govori i činjenica da je tek kraći izveštaj o Heselovoj knjižici na e-Novinama izazvao blizu 300 komentara. Koliko nam je poznato, ovo je prvo pojavljivanje sada već čuvenog teksta na jezicima balkanskih sličnogovorećih naroda - nelektorisan prevod, sa skromnim uredničkim intervencijama, objavljujemo u dobroj nameri i na dobre namere se i oslanjamo. Tekst je dozvoljeno kopirati, prenositi, distribuirati pa čak i prilagođavati balkanskim dijalektima - uz navođenje porekla

Sa 93 godine u izvesnom smislu sam na kraju puta. Kraj nije daleko. Koja je to sreća biti u mogućnosti još jednom se podsetiti onoga što je bila osnova mog političkog angažmana: godina Pokreta otpora i programa Saveta Narodnog Otpora, izrađenog pre šesdeset šest godina! Zahvaljujući Žanu Mulenu koji je u okviru Saveta u okupiranoj Francuskoj organizovao sastanak svih pokreta, partija, sindikata i proglasio njihovu pripadnost borbenoj Francuskoj i jedinom vođi kojeg su svi priznavali, generalu de Golu. Iz Londona, u koji sam došao marta 1941. i pristupio de Golu, saznao sam da je Savet izradio program, prihvaćen 15. marta 1944., koji je nudio slobodnoj Francuskoj skup pravila i vrednosti na kojima će počivati moderna demokratija naše zemlje (1).

Danas su nam više nego ikad potrebna ta pravila i te vrednosti. Naša je obaveza da svi zajedno bdimo kako bi naša zajednica ostala zajednica kojom se ponosimo a ne društvo ljudi bez ličnih dokumenata, društvo izgona, sumnji prema imigrantima, društvo koje dovodi u pitanje pravo na penziju, tekovine socijalnog osiguranja, društvo u kome su javna glasila u rukama bogatih - sve ono što bismo odbili da podržimo da smo stvarni naslednici Saveta Narodnog Otpora.

Od 1945. godine, nakon užasnih događaja, snage unutar Saveta Narodnog Otpora su se posvetile ambicioznom preporodu. Podsetimo se, u to vreme je stvoreno socijalno osiguranje kakvo je želeo Pokret otpora, kao što je bilo zacrtano u njihovom programu: „Potpuni plan socijalnog osiguranja, namenjen da osigura svim građanima sredstva za život, u svim onim slučajevima kada sami nisu u mogućnosti da ga sebi radom osiguraju; penzija koja omogućava ostarelim radnicima da dostojanstveno dočekaju svoje poslednje dane.“. Izvori energije, struja i gas, ugljokopi i velike banke su nacionalizovani. Program je takođe potvrđivao „povrat naciji velikih monopolističkih sredstava proizvodnje, plodove zajedničkog rada, izvore energije, zemno blago, osigurajavuća društva i velike banke“; „ustanovljavanje stvarne ekonomske i socijalne demokratije, što podrazumeva oduzimanje ekonomske vlasti velikim finansijskim i privrednim feudima“. Opšta korist mora imati prednost nad pojedinačnom, pravedna raspodela bogatstava stvorenih radom mora imati prednost nad novčanom moći. Pokret otpora predlaže „razboritu organizaciju privrede podređujući pojedinačne interese opštim i oslobođene od strukovne diktature nametnute po ugledu na fašističke države“, a privremena vlada Republike preuzima na sebe njeno ostvarivanje.

Stvarnoj demokratiji je potrebna nezavisna štampa; Pokretu otpora je to poznato, to i zahteva braneći pritom „slobodu štampe, čast i nezavisnost u odnosu na državu, na moć novca i na strane uticaje.“ To potvrđuju i zakoni o štampi već od 1944. godine. No, baš to je danas u opasnosti.

Pokret otpora je zahtevao „da sva francuska deca imaju stvarnu mogućnost pristupa obrazovanju na najvišem stepenu“, bez diskriminacije. Reforme predložene 2008. godine su suprotne ovom predlogu. Mladi nastavnici, čiju borbu podržavam, na kraju su odbili da primene tu reformu zbog čega su im, za kaznu, smanjene plate. Negodovali su, „odbili poslušnost“, i ocenili da su reforme previše udaljene od ideala republikanske škole, pod prevelikim uplivom moći novca i da više ne razvijaju u dovoljnoj meri stvaralački i kritički duh.

Ovim je dovedena u pitanje celokupna osnova socijalnih tekovina Pokreta otpora (2).

Srdžba je povod za otpor

Neki se usuđuju reći da država više nije u stanju da osigura troškove socijalnih mera. Zar je moguće da danas nedostaje novac koji bi sačuvao i nastavio te tekovine kad se proizvodnja bogatstva od oslobođenja, u doba kada je Evropa bila u ruševinama, znatno povećala? Osim ako razlog nije činjenica da je moć novca, protiv kojeg se Pokret otpora toliko borio, danas tako velika, bezobzirna, sebična a kojoj služe ljudi koji pripadaju vrhovima državne vlasti. Bankama, u međuvremenu ponovo privatizovanim, prevashodna briga je da osiguraju dividende i veoma visoke plate sopstvenim upravljačima a ne opšta korist. Jaz između najsiromašnijih i najbogatjih nikad nije bio veći; a trka za novcem i nadmetanje nikad toliko ohrabrivani.

Osnovni povod Pokreta otpora je bila srdžba. Mi, veterani Pokreta otpora i borci za slobodnu Francusku, pozivamo mlade generacije da održe u životu i ponesu nasleđe Pokreta otpora i njegove ideale. Mi im poručujemo: nastavite, pobunite se! Odgovorni političari, ekonomisti, intelektualci i celokupno društvo ne smeju odustati od borbe niti smeju pasti pod uticaj sadašnje međunarodne diktature finansijskog tržišta koje ugrožava mir i demokratiju.

Želim vam svima, svakome od vas, da imate sopstveni razlog da se pobunite. To je dragoceno. Kad nešto u vama izaziva srdžbu, kao što je to u meni izazvao nacizam, to od vas stvara borca, snažnog i opredeljenog. Time se pristupa istorijskom toku i ta snažna matica istorije treba da se održi zahvaljujući svakom od nas. I taj tok vodi prema više pravde, više slobode ali ne one nekontrolisane slobode koju ima lisica u kokošarniku. Ta su prava, koje je Univerzalna Deklaracija (o pravima čoveka) zapisala 1948, opštevažeća. Ako sretnete nekoga ko ne raspolaže tim pravima, pomozite mu da ih stekne.

Dva viđenja istorije

Kad pokušam da shvatim šta je izazvalo pojavu fašizma, šta je uzrok tome da su nas Hitler i Viši[i] savladali, zaključujem da su se posednici, obuzeti sebičnošću, užasno plašili boljševičke revolucije. Dopustili su da ih vodi strah. Ali biće dovoljno ako se, danas kao i u ono vreme, energična manjina usprotivi, imaćemo dovoljno kvasca da se testo digne. Naravno, iskustvo veoma starog čoveka kao što sam ja, rođenog 1917. godine, različito je od iskustva mladih danas. Često molim nastavnike osmogodišnjih škola da mi omoguće da razgovaram sa učenicima kojima kažem: vi nemate iste razloge da se angažujete. Za nas, pružiti otpor je značilo ne prihvatiti nemačku okupaciju, ne prihvatiti poraz. To je bilo relativno jednostavno. Jednostavno kao ono što je sledilo, dekolonizacija. Zatim rat u Alžiru. Bilo je očigledno da Alžir treba da stekne nezavisnost. Što se pak Staljina tiče, svi smo mi, 1943. godine, pljeskali pobedi Crvene Armije nad nacistima. I mada je, kao protivteža američkom kapitalizmu, trebalo pratiti šta se dešava u komunističkoj Rusiji, kada smo saznali za velike staljinističke čistke iz 1935., potreba da se odupre tom neprihvatljivom obliku totalitarizma nametnula se kao nešto potpuno očevidno. Moja dugovečnost mi je pružila nebrojeno prilika da se pobunim.

Ti razlozi su nastali pre kao potreba za angažovanjem nego kao posledica osećanja. Kao mlad student Ecole Normale[ii] bio sam pod jakim uticajem Žan‑Pol Sartra, starijeg kolege. Mučnina, Zid, ali ne i Biće i Ništavilo, bila su za mene veoma važna dela u formiranju mojih pogleda. Sartr nas je naučio da kažemo sebi: „Odgovorni ste kao pojedinac“. To je bila anarhistička poruka. Odgovornost čoveka koji se ne prepušta niti vlasti niti bogu. Naprotiv, treba se angažovati u ime sopstvene odgovornosti kao ljudskog bića. Već sam bio vatreni sledbenik filozofa Hegela kad sam 1939. godine u Parizu ušao u Ecole Normale u ulici Ulm i pratio seminar koji je držaoMoris Merlo‑Ponti. Njegova predavanja bavila su se izučavanjem konkretnog iskustva, iskustva tela u odnosu na razum, razum u odnosu na čula. Ali moj prirodni optimizam, koji je činio da sam smatrao mogućim sve što se želi, upućivao me je više ka Hegelu. Hegelovo učenje smatra da duga istorija čovečanstva ima smisao: čovekova sloboda koja napreduje korak po korak. Istoriju čini niz sudara, uzimanje u obzir izazova. Istorija društva napreduje i na kraju, kad čovek dostigne potpunu slobodu, stičemo demokratsku državu u njenom idealnom obliku.

Postoji, naravno, i drukčiji pristup istoriji. Napredak koji omogućuje sloboda, takmičenje, trka da bi se imalo „uvek još više“, može se doživeti kao razarajući uragan. Takvo je viđenje, uostalom, imao prijatelj mog oca – nemački filozof Valter Benjamin – sa kojim je zajednički prevodio na nemački „U potrazi za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta. On je zaključio da slika Angelus Novus švajcarskog slikara Pola Klea, na kojoj lik anđela širi ruke kao da želi da obuzda i odgurne nevreme, kojeg je Valter Benjamin izjednačio sa napretkom, nosi u sebi pesimističku poruku. Za Benjamina, koji je, da bi izbegao nacizam, izvršio samoubistvo u septembru 1940., smisao istorije je nezadrživi pomak iz nesreće u nesreću.

Ravnodušnost: najgori stav

Istina je da razlozi za pobunu danas izgledaju manje očigledni ili je pak svet previše zamršen. Ko naređuje, ko odlučuje? Nije uvek lako razlučiti koja nas, od svih postojećih tendencija, vodi. Nemamo više posla sa malobrojnom elitom čije delovanje jasno shvatamo. Nalazimo se u ogromnom prostoru koji je, to jasno osećamo, međusobno zavisan. Objedinjavanje u kome živimo nije nikada bilo toliko prisutno. Ali, u tom svetu postoje stvari koje su nepodnošljive. Da bi ih uočili, treba pažljivo gledati, tražiti. Govorim mladima: Potražite malo; naći ćete. Najgori pristup je ravnodušnost, reći „ja tu ne mogu ništa, snaći ću se sam“. Takvim ponašanjem gubite jedan od najvažnijih sastojaka koji od vas čine čoveka. Neophodan sastojak: sposobnost da se pobunite i njena posledica, angažovanje.

Već sada možemo utvrditi dva nova izazova:

Ogromna razlika koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koja ne prestaje da se uvećava. To je ponalazak 20. i 21. veka. Danas u svetu veoma siromašni zarađuju jedva dva dolara na dan. Ne smemo dozvoliti da se taj jaz još više širi. Sam ovaj zaključak bi morao da navede na angažovanje.

Ljudska prava i stanje u kome je planeta. Po oslobođenju, ukazala mi se prilika da sarađujem na izradi Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima, koju je Organizacija Ujedinjenih nacija usvojila 10. decembra 1948. godine u palati Šajo u Parizu. Kao šef kabineta Anrija Ložijea, pomoćnika generalnog sekretara OUN, i kao sekretar Komisije za Ljudska prava učestvovao sam u izradi te Deklaracije. Ne mogu a da ne spomenem ulogu koju su u njenoj izradi imali Rene Kasen, narodni komesar za Pravdu i Obrazovanje vlade slobodne Francuske, u Londonu 1941., koji je 1968. godine dobio Nobelovu nagradu za mir - i Pjer Mandes Frans, u okviru Ekonomskog i Socijalnog Saveta, kome su tekstovi koje smo pisali bili podnošeni na pregled pre nego što bi ih pregledala Treća komisija Generalne skupštine, zadužena za socijalna, humanitarna i kulturna pitanja. Ta komisija, kojoj sam bio sekretar, brojala je pedeset četiri zemlje članice ondašnjih Ujedinjenih nacija. Reneu Kasenu dugujemo izraz „univerzalna“ prava - umesto „internacionalna“, kao što su predlagali naši prijatelji Anglosaksonci. Jer to je bio izazov na završetku rata: osloboditi se pretnji kojima je totalitarizam opsedao čovečanstvo. Da bi ih se oslobodilo, trebalo je postići da se zemlje članice OUN‑a obavežu da će poštovati ta univerzalna prava. To je bio način da se osujeti argument o punom suverenitetu kojim bi neka država mogla pravdati vršenje zločina protiv čovečanstva na sopstvenoj teritoriji. To je bio slučaj sa Hitlerom koji je organizovao genocid, smatrajući sebe gospodarem u sopstvenoj zemlji. Za nastanak te Deklaracije je, u velikoj meri, zaslužno opšte odbacivanje nacizma, fašizma, totalitarizma a zahvaljujući našem prisustvu zasluge takođe pripadaju i duhu Pokreta otpora. Osećao sam da je trebalo raditi brzo, ne podleći lakoverno licemerju koje je bilo prisutno u izjavama pobednika o prihvatanju tih vrednosti, koje nisu svi imali nameru da iskreno sprovedu u delo a koje smo mi pokušali da im nametnemo (3).

Ne mogo odoleti želji da citiram 15. član Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: „Svako ima pravo na državljanstvo“; i član 22: „Svako, kao član društva, ima pravo na socijalno osiguranje i pravo da ostvaruje privredna, društvena i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje ličnosti, uz pomoć države i putem međunarodne saradnje, a u skladu sa organizacijom i sredstvima svake države.“ Iako Deklaracija ima deklarativnu a ne i pravnu snagu, ona je ipak odigrala važnu ulogu od 1948. do danas; kolonizovani narodi su je koristili u svojoj borbi za nezavisnost; ona je obogatila svest ljudi u borbi za slobodu.

Sa zadovoljstvom zaključujem da se poslednjih decenija povećao broj nevladinih organizacija, društvenih pokreta kao što je Attac (Association pour une Taxation des Transactions financières pour l'Aide aux Citoyens – Udruženje za oporezivanje financijskih transakcija za dobrobit građana), FIDH (Fédération Internationale des Droits de l’Homme – Međunarodna organizacija za prava čoveka), Amnesty International... koji su aktivni i uspešni. Očigledno su međusobna povezanost i korišćenje svih modernih sredstava komunikacija uslov efikasnosti.

Mladima poručujem: gledajte oko sebe, naći ćete teme koje zaslužuju vašu srdžbu – postupanje prema imigrantima, ljudima bez dokumenata, Romima. Naći ćete konkretne situacije koje će vas navesti da pokrenete snažnu građansku akciju. Potražite i naći ćete!

Moja srdžba u odnosu na palestinsko pitanje

Danas me najviše ljuti situacija u Palestini, u oblasti Gaze, u Cisjordaniji[iii]. Sâm taj sukob je uzrok srdžbe. Svakako treba pročitati izveštaj Ričarda Goldstona iz 2009. godine o Gazi, u kome ovaj južnoafrički sudija, Jevrejin, koji čak izjavljuje da je cionista, optužuje izraelsku armiju da je za vreme tronedeljne operacije „Liveno olovo“ izvršila „dela koju mogu da se porede sa ratnim zločinima a možda, u izvesnim slučajevima, zločinima protiv čovečanstva“. Ja sam sa svojom ženom ponovo otišao u Gazu 2009. godine, zahvaljujući našim diplomatskim pasošima, da bih proučio na licu mesta činjenice koje spominje izveštaj. Ljudima u našoj pratnji nije bilo dozvoljeno da uđu u Gazu. Ni tu niti u Cisjordaniju. Posetili smo takođe i izbeglički logor koji je, još 1948. godine, podigla agencija Ujedinjenih nacija, UNRWA[iv], u kome više od tri miliona proteranih Palestinaca čeka više nego neizvestan povratak na svoje posede. Što se pak Gaze tiče, u pitanju je zatvor pod otvorenim nebom za milion i po Palestinaca. Zatvor u kome su se ljudi organizovali da prežive. Naše pamćenje opseda ponašanje stanovnika Gaze, njihov patriotizam, ljubav prema moru i plažama, stalna briga o dobrobiti njihove dece, mnogobrojne i razigrane, više nego materijalna razaranja tokom operacije „Liveno olovo“, recimo, bolnice Crvenog polumeseca (islamska verzija Crvenog krsta). Bili smo zadivljeni dosetljivošću kojom su podnosili nametnutu nestašicu. Videli smo ih kako, u nestašici cementa, prave cigle kako bi ponovo izgradili hiljade kuća porušenih tenkovima. Potvrdili su nam da je tokom operacije „Liveno olovo“ koju je vodila izraelska armija, bilo hiljadu četiri stotina mrtvih – žene, deca, starci koji su se nalazili u logoru – u odnosu na samo pedesetak ranjenih sa izraelske strane. Delim mišljenje južnoafričkog sudije. Pomisao da Jevreji mogu vršiti ratne zločine je nepodnošljiva. Nažalost, u istoriji ima malo primera da su narodi umeli izvući pouke iz sopstvene prošlosti.

Znam, Hamas, koji je pobedio na poslednjim izborima, nije uspeo da spreči lansiranje raketa na izraelske gradove kao odgovor na stanje izlovanosti i blokade u kojoj se nalaze stanovnici Gaze. Naravno da mislim da je terorizam neprihvatljiv, ali treba priznati da odgovor na okupaciju od strane nebrojeno snažnijih vojnih snaga ne može biti samo nenasilan.

Da li Hamasu ide u korist da lansira rakete na grad Sderot? Odgovor je, naravno, ne. Ne služi svrsi, ali se delo može objasniti beznađem stanovnika Gaze. Smisao beznađa je da se nasilje može shvatiti kao nemio zaključak neprihvatljivog stanja kojeg trpe. Tako se može reći da je terorizam neka vrsta beznađa. I da je to beznađe negativan pojam. Ne treba proizvoditi beznađe već nadu. Beznađe je uskraćivanje nade. Ono je razumljivo, rekao bih skoro da je prirodno, ali ipak nije prihvatljivo. Jer ne dozvoljava ishode koje može proizvesti nada.

Nenasilje, put koji treba da naučimo da sledimo

Ubeđen sam da budućnost pripada nenasilju, pomirenju različitih kultura. Na taj način čovečanstvo treba da prevali sledeću deonicu. Pridružujem se Sartru, ne može se oprostiti teroristima koji bacaju bombe, ali ih se može razumeti. Sartr je 1947. godine pisao: „Priznajem da je nasilje, u bilo kom obliku se manifestovalo, znak neuspeha. Ali to je neizbežan neuspeh jer živimo u svetu nasilja. I mada je istina da prizivanje nasilja održava nasilje koje se tako čini trajnim, takođe je istina da je to jedini način da se zaustavi (4).“ Na šta bih ja dodao da je nenasilje sigurniji način da se nasilje zaustavi. Nije prihvatljivo podržati teroriste kao što je, u ime tog principa, Sartr učinio u vreme alžirskog rata za nezavisnost ili atentata na izraelske sportiste za vreme Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine. To nije delotvorno i sâm Sartr će, na kraju života, postaviti pitanje smisla terorizma i njegovog opravdanja. Reći „nasilje nije delotvorno“ mnogo je važnije nego saznanje da li treba osuditi ili ne one koji koji ga vrše. Terorizam nije delotvoran. Što se delotvornosti tiče, potrebno je uzdati se u nenasilje. Ako i postoji nada u nasilje ona je u poeziji Gijoma Apolinera: „Kako je nada silovita“; ne u politici. Sartre je u martu 1980., tri sedmice pred smrt, izjavio: „Treba pokušati objasniti zašto je današnji svet, koji je užasan, samo trenutak dugačkog razvoja istorije, tokom koje je nada uvek bila jedna od glavnih snaga revolucija i ustanaka i kako danas doživljavam nadu kao nacrt budućnosti (5).“

Treba shvatiti da nasilje okreće leđa nadi. Njemu moramo pretpostaviti nadu, nadu u nenasilje. To je put koji moramo naučiti da sledimo; i ugnjetači i potlačeni. Treba doći do pregovora koji će učiniti da nestane tlačenje; to će pak ukinuti nasilje terorista. To je razlog zbog kojeg se ne sme dozvoliti nagomilavanje mržnje.

Poruka Mendele i Martina Lutera Kinga nalazi svu svoju osnovanost u svetu koji je prevazišao suprotstavljanje ideologija i osvajački totalitarizam. To je poruka nade u sposobnost modernih društava da prevaziđu sukobe međusobnim razumevanjem i predostrožnim strpljenjem. Da bismo u tome uspeli treba se osloniti na zakone, čije nepoštovanje, bez obzira ko je počinilac, mora da izazove našu srdžbu. Ne sme se dopustiti da se gaze naša prava.

Za miroljubivu pobunu

Zabeležio sam – i nisam jedini – reakciju izraelske vlade suočenu sa mirnim protestima stanovnika grada Bil’id koji svakog petka, bez kamenja, bez nasilja, idu do zida protiv kojeg protestvuju. Izraelske vlasti su ocenile taj protestni marš kao „nenasilni terorizam“. Nije loše... Treba biti Izraelac da bi se nenasilje proglasilo terorističkim. Ono što ih, pogotovo, čini smetenim je delotvornost nenasilja koja izaziva pomoć, razumevanje, podršku svih onih u svetu koji su protivnici ugnjetavanja.

Krize danas

Produktivistički pogled, koji Zapad zagovara, doveo je svet u krizu iz koje se treba izvući korenito prekidajući sa strmoglavom potrebom „uvek još više“ i u oblasti finansija i u naučnim i tehničkim oblastima. Krajnje je vreme da prvenstvo dobije briga za moral, pravdu i trajnu uravnoteženost. Izloženi smo velikim opasnostima koje mogu prekinuti ljudsku avanturu na planeti koja bi postala nemoguća za život.

Ali istina je da su od 1948. godine na ovamo postignuta značajna dostignuća: dekolonizacija, kraj aparthejda, raspad Sovjetskog Saveza, pad Berlinskog zida. Sa druge strane, prva decenija 21. veka bila je razdoblje nazadovanja. To nazadovanje bih, delimično, objasnio predsednikovanjem Džordža Buša, 11. septembrom i kobnim potezima koje su Sjedinjene Države zbog toga preduzele kao, recimo, vojna intervencija u Iraku. Nas je zadesila ekonomska kriza ali nas nije navela da pokrenemo novu politiku razvoja. Takođe, samit u Kopenhagenu protiv globalnog zagrevanja Zemlje nije omogućio da se pokrene stvarna politika zaštite planete. Nalazimo se između užasa prve decenije i izgledima koje imamo u sledećim decenijama. Ali treba se nadati, treba se neprestano nadati. Poslednje decenije, one od 1990, svedočili smo je velikom napretku. Ujedinjene nacije su sazivale niz konferencija, 1992. godine o zaštiti okoline u Riu; o položaju žena 1995. godine u Pekingu; u septembru 2000. godine, a na inicijativu Kofija Anana, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, 191 zemlja je usvojila Deklaraciju o Osam razvojnih ciljeva milenijuma, kojom su se posebno obavezale da do 2015. godine prepolove siromaštvo u svetu. Žao mi je što ni Obama ni Evropska unija još uvek nisu najavili koji će biti njihov doprinos stvaralačkoj fazi, oslanjajući se na ove temeljne vrednosti.

Kako zaključiti ovaj poziv na pobunu? Tako što ću vas opet podsetiti da smo 8. marta 2004., mi, veterani Pokreta otpora i snage za oslobođenje Francuske (1940-1945) prilikom proslave šezdesetogodišnjice Programa Saveta Narodnog Otpora, rekli da je doista „nacizam pobeđen, zahvaljujući žrtvama koje su podneli naše sestre i braća iz Pokreta otpora i Ujedinjenim nacijama u borbi protiv fašističkog divljaštva. Ali ta pretnja nije potpuno nestala i naš bes protiv nepravde je ostao nesmanjen (6)“.

Ne, ta pretnja nije potpuno nestala. Zato, neprestano pozivajmo u „istinsku nenasilnu pobunu protiv sredstava javnog informisanja koji našoj omladini jedino nude potrošačko društvo, nipodaštavanje slabijih i kulture, opštu amnneziju i preterano međusobno takmičenje“.

Onima koji će graditi 21. vek, poručujemo s ljubavlju:

STVARATI ZNAČI ODUPIRATI SE.
ODUPIRATI SE ZNAČI STVARATI.

 ___________________

BELEŠKE izdavača u saglasnosti sa autorom

(1) Stvorena u potaji 27. maja 1943. u Parizu od predstavnika osam velikih pokreta otpora; dve velike predratne sindikalne organizacije: CGT[v], CFTC[vi] (Francuska Konfederacija hrišćanskih radnika) i šest glavnih političkih partija Treće republike[vii] među kojima PC[viii] i SFIO[ix] (socijalisti), Nacionalni savet Pokreta otpora (CNR) sastali su se prvi put 27. maja pod predsedništvom Žana Mulena, predstavnika generala de Gola, koji je hteo da osnuje taj Savet da bi borbu protiv nacizma učinio delotvornijom i ojačao svoj legitimitet u odnosu na saveznike. De Gaulle je zadužio Savet da izradi vladin program glede oslobađanja Francuske. Program je bio predmet brojnih razmena između CNR i vlade slobodarske Francuske, kako u Londonu tako i u gradu Alžiru pre nego što je usvojen 15. marta 1944. godine na plenarnoj sednici CNR. Taj program je CNR svečano predao generalu de Gaulle ‑u 25. avgusta 1944. u pariskoj gradskoj većnici. Pomenimo da je ukaz o štampi obznanjena već 26. avgusta. Jedan od glavnih urednika tog programa bio je Rože Grensburže, sin alzaškog rabina; u to vreme je pod pseudonimom Pjer Vijon bio generalni sekretar Nacionalnog pokreta za nezavisnost Francuske, pokret otpora kojeg je 1941. osnovala Komunistička partija Francuske i kojeg je on predstavljao pri CNR‑u i bio član njegovog stalnog biroa.

(2) Prema proceni sindikata, visina penzija je smanjena od nekadašnjih 75 do 80% od prihoda na otprilike 50%; u pitanju je red veličina. Žan‑Pol Domen, docent na Ekonomskom fakultetu u Remsu (francuska pokrajina – departman, Šampanj Arden) je 2010. godine napisao za Evropski Institut Zaposlenih kratak prikaz o „Dopunskoj zdravstvenoj zaštiti“. U njemu je obelodanio koliko je sada pristup kvalitetnoj dopunskoj zaštiti postala povlastica vezana za položaj na poslu; da najslabiji odustaju od lečenja zbog nemogućnosti da uzmu dopunsku zaštitu i previsoke doplate; da je izvor problema činjenica da plata više nije podloga socijalnoj zaštiti – što je bila centralna tačka odredbi od 4. i 15. oktobra 1945. Te odredbe su ozakonile Socijalno osiguranje i stavili njenu upravu pod dvostruki autoritet predstavnika zaposlenih i države. Reformama iz 1995. godine, u vreme kada je predsednik vlade bio Žipe, donete ukazom i zatim zakonom Dust Blazi – (ministar zdravstva; lekar po struci) iz 2004, socijalnim osiguranjem upravlja država. Predsednik države imenuje dekretom, na primer, generalnog direktora Nacionalnog fonda zdravstvenog osiguranja (CNAM[x]). Više nisu na čelu fondova departmana, kao što je to bilo odmah po oslobođenju sindikalni radnici nego je to, preko prefekta, država. Predstavnici zaposlenih imaju samo savetodavnu ulogu.

(3) Na Generalnoj Skupštini Ujedinjenih nacija je 10. decembra 1948. godine u Parizu 48 od ukupno 58 članova glasalo za usvajanje Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima. Osam ih se uzdržalo: Južna Afrika, zbog aparthejda koji je Deklaracija osudila; Saudijska Arabija, zbog izjednačavanja prava žena i muškaraca; Sovjetski Savez (Rusija, Ukrajina, Belorusija), Poljska, Čehoslovačka, Jugoslavija, smatrajući da Deklaracija ne uzima dovoljno u obzir ekonomska i socijalna prava kao i prava manjina; treba primetiti da se pogotovo Rusija posebno usprotivila predlogu Australije o stvaranju međunarodnog suda za ljudska prava koji bi bio zadužen da preispituje peticije upućene Ujedinjenim nacijama; treba ovde podsetiti da član 8 deklaracije uvodi princip prava na zaštitu pojedinca od države u slučaju povrede osnovnih prava; taj princip je 1998. dobio svoju primenu stvaranjem stalnog Evropskog suda za ljudska prava koji garantuje zaštitu više od 800 miliona Evropljana.

(4) Sartre J‑P. "Situation de l’écrivain en 1947" in Situations II, Paris Gallimard, 1948.

(5) Sartre J‑P. "Maintenant l’espoir...(III)" in Le Nouvel Observateur, 24 mars 1980

(6) Potpisnici Apela od 8. marta 2004. godine su: Lucie Aubrac, Raymond Aubrac, Henri Bartoli, Daniel Cordier, Philippe Dechartre, Georges Guingouin, Stéphane Hessel, Maurice Kriegel‑Valrimont, Lise London, Georges Séguy, Germaine Tillion, Jean‑Pierre Vernant, Maurice Voutey.

POGOVOR IZDAVAČA

Stéphane Hessel (Stefan Hesel) je rođen 1917. godine u Berlinu od oca Franca Hesela, Jevrejina, pisca i prevodioca i majke slikarke, ljubiteljice muzike, Helen Grund, takođe spisateljice. Roditelji su se sa svoje dvoje dece, Ulrih stariji i Stefan, nastanili 1924. godine u Parizu. Zahvaljujući porodičnom krugu, obojica su se kretala u pariskim avangardnim krugovima, među kojima su bili dadaista Marsel Dišan i američki vajar Aleksander Kalder. Stefan je 1939. ušao u Ecole Normale Supérieure u ulici Ulm ali ga je rat prekinuo u studijama. Naturalizovan još 1937., mobilisan je i učestvuje u „čudnom ratu[xi]“, prisustvuje rasprodaji francuskog suvereniteta od strane maršala Petena. U maju 1941. pristupa u Londonu slobodarskoj Francuskoj generala de Gola. Radi u odseku za kontrašpijunažu, obaveštenja i akcije (BCRA, Bureau de contre‑espionnage, de renseignements et d’action). Krajem marta 1941, noću, ilegalno se iskrcao u Francuskoj pod ilegalnim imenom „Greko“ sa zadatkom da stupi u vezu sa postojećim pariskim pokretima, da nađe nova mesta za slanje radio poruka u London u pripremama za savezničko iskrcavanje. Potkazan, Gestapo ga je 10. jula 1944. uhapsio: „Ne može biti suđeno nekom ko je progovorio pod mučenjem“, napisaće 1997. godine u svojim memoarima „Pleši sa svojim stolećem“. Mučen potapanjem u vodu, zbunjivao je svoje mučitelje govoreći im na nemačkom, svom maternjem jeziku – nakon ispitivanja otpremljen je 8. avgusta 1944, pred samo oslobođenje Pariza, u nemački logor Buhenvald. Dan pre nego što ga je trebalo obesiti uzeo je, in extremis, identitet Francuza koji je u logoru umro od tifusa. Sa novim imenom, Mišel Boatel, po zanimanju mehaničar na glodalici, prebačen je u logor Rotlberode u blizini tvornica stajnih trapova nemačkih bombardera Junker 52, ali srećom – sreća ga je uvek pratila – određen je za rad u računovodstvu. Beži. Uhvaćen, prebačen je u logor Dora gde se proizvode V‑1 i V‑2, rakete pomoću kojih su se nacisti nadali da će dobiti rat. Određen u kažnjeničku grupu, ovog puta konačno uspeva da pobegne; saveznici su već blizu logora Dora. U Parizu se nalazi sa suprugom Vitjom – majkom njihovo troje dece, dva dečaka i devojčice.

„Povraćen u život, trebalo mu je, angažovanjem, dati smisao“ piše u svojim memoarima bivši pripadnik slobodarske Francuske. Godine 1946, po uspešno položenom konkursu za Ministarstvo inostranih poslova, Stefan Hesel postaje diplomata. Njegovo prvo imenovanje je u Ujedinjenim nacijama gde mu Anri Ložije, zamenik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i sekretar Komisije ljudskih prava nudi mesto sekretara u njegovom kabinetu. Taj položaj mu je omogućio da se uključi u rad komisije zadužene da izradi ono što će zatim postati Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. Smatra se da je od dvanaest članova njih šest odigralo značajniju ulogu: Eleanor Ruzvelt, udovica predsednika Ruzevelta preminulog 1945., aktivna feministkinja koja je predsedavala komisijom; doktor Čang [Čang Kaj‑šekova Kina, današnji Tajvan] kao potpredsednik komisije založio se da Deklaracija ne bude samo izraz ideja Zapada; Šarl Habib Malik (Liban), izveštač komisije, često predstavljan, uz Eleanor Ruzevelt, kao njena „pokretačka snaga“; Rene Kasen (Francuska), pravnik i diplomata, predsednik konsultativne Komisije ljudskih prava pri francuskom Ministarstvu inostranih poslova - njegova je zasluga obrada više tačaka Deklaracije i sposobnost da se prilagodi bojaznima izvesnih zemalja, uključujući tu i Francusku, da će suverenitet nad njihovim kolonijama biti ugrožen – njegovo viđenje Ljudskih prava je bilo zahtevno i intervencionističko; Džon Peters Hamfri (Kanada), advokat i diplomata, bliski saradnik Ložijea, napisao je prvu verziju nacrta, dokument od 400 stranica; i na kraju Stefan Hesel (Francuska), diplomata, sekretar u kabinetu tog istog Ložijea, najmlađi od svih. Vidi se koliko je duh slobodne Francuske imao uticaja na Komisiju.
Organizacija Ujedinjenih nacija je usvojila 10. decembra 1948. godine u palati Šajo u Parizu Univerzalnu Deklaraciju o ljudskim pravima. Priliv novih činovnika, od kojih su mnogi bili pohlepni na dobro plaćene položaje, „osamio je marginalce u potrazi za idealima“ kako je to sam Hesel napisao u memoarima, te on napušta Ujedinjene nacije. Ministarstvo inostranih poslova imenuje ga za predstavnika Francuske u okviru međunarodnjih organizacija, što je prilika da se ponovo nađe, za izvesno vreme, u Njujorku i Ujedinjenim nacijama. Za vreme alžirskog rata, bori se za pravo Alžira na nezavisnost. Godine 1977, uz pomoć Kloda Brosoleta, generalnog sekretara Jelisejske palate, sina nekadašnjeg šefa BCRA, predsednik Valeri Žiskar d’Esten ponudio mu je mesto ambasadora pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi. Ne krije da mu je, od svih francuskih državnika, najbliži bio Pjer Mendes Frans, koga je upoznao u Londonu u vreme slobodarske Francuske, i ponovo susreo 1946. u Njujorku gde je potonji predstavljao Francusku u Ekonomskom i socijalnom savetu. Napisao je da konsekraciju kao diplomata doživljava „promenom vladajuće većine u Francuskoj, dolaskom Fransoa Miterana za predsednika države“ 1981. godine. „Ona je učinila, od diplomate usko specijalizovanog za multilateralnu saradnju kome su nedostajale dve godine do penzije, ambasadora Francuske.“ Pristupio je socijalističkoj partiji. „Pitam se zašto? Prvi odgovor: šok iz 1995. godine. Nisam verovao da će Francuzi biti toliko neoprezni da izaberu Žaka Širaka za predsednika.“ Raspolažući diplomatskim pasošem, sa novom suprugom posećuje Gazu 2008. i 2009. i po povratku svedoči o potresnoj sudbini njegovih stanovnika. „Uvek sam bio na strani disidenata“ izjavio je tom prilikom.

To je čovek koji ovde, u 93. godini, govori.

Sylvie Crossman

 ____________

primedbe prevodioca

[i] Grad Viši je za vreme nemačke okupacije bio sedište francuske vlade koja je, na čelu sa Filipom Petenom, sarađivala sa Nemcima
[ii] Ecole Normale Supérieure spada u Visoke Škole u koje se polaznici upisuju na osnovu rezultata konkursa, za razliku od Univerziteta gde je upis manje-više slobodan
[iii] kopnena teritorija zapadne obale reke Jordan pod kontrolom Izraela
[iv] UNRWA - United Nations Relief and Works Agency for Palestine Refugees in the Near East; Bliskoistočna agencija za pomoć i rad Ujedinjenih nacija za pomoć palestinskim izbeglicama
[v] CGT = Confédération Générale du Travail, Generalna konfederacija rada
[vi] CFTC = Confédération française des travailleurs chrétiens
[vii] Od 21. septembra 1792. godine, dana abolicije kraljevskog režima, Francuska je imala pet Ustava i shodno tome, pet republika: Prva Republika (22. septembar 1792. – 18. maj 1804.), Druga Republika (24. februar 1848. – 2. decembar 1852.), Treća Republika (4. septembar 1870. – 10. juli 1940.), Četvrta Republika (13. oktobar 1946. – 28. septembar 1958.), Peta Republika (od 4. oktobra 1958.)
[viii] PC(F) = Parti Communiste (Français), Komunistička Partija francuske
[ix] SFIO = Section de l’Internationale Ouvrière, Odsek Radničke Internacionale
[x] CNAM = Caisse nationale d’assurance maladie, Nacionalni fond zdravstvenog osiguranja
[xi] Po objavljivanju rata (septembar 1939.) Francuska se našla u položaju iščekivanja nemačkog napada, ubeđena da je Mažino linija nesavladiva prepreka. Posle skoro godinu dana pozicionog rata Nemci su napali kroz Belgiju i Francuska je kapitulirala u veoma kratkom roku.

JUGOSLOVENSKI PARADOKS

Peščanik.net, 23.01.2011.

Jugoslovenski paradoks

VUK PERIŠIĆ

23.01.2011.

Ako jugoslavensku ideju shvatimo kao nacionalističku doktrinu, njen zalazak započeo je već 1934. ubojstvom kralja Aleksandra u Marseilleu. Bila je praktično napuštena u ljeto 1939. sporazumom Cvetkovića i Mačeka. Jugoslavenski komunisti su neodlučno i nevoljko razmatrali mogućnost amalgamiranja Južnih Slavena u novu jugoslavensku naciju, ali su od toga tiho odustali u prvoj polovici šezdesetih godina, mada je Josip Broz tome intimno bio sklon. Nacionalisti trijumfalno ističu činjenicu da se nije formirala jugoslavenska nacija ali, kao zatočenici svojeg uma, nesposobni su vidjeti da je, dosljedno svojoj kozmopolitskoj suštini, jugoslavenstvo bilo nevoljno da postane još jedan imaginarni kolektivitet, a kao racionalni svjetonazor zaziralo je od strasti, iracionalizma i privida, bez čega stvaranje nacije nije ni moguće. Kao državotvorna doktrina, jugoslavenstvo je evoluiralo od klasičnog centralizma (1921.), preko asimetričnog federalizma (1939.) i klasičnog federalizma (1946. i 1963.), do oblika koji se dade klasificirati kao mješoviti federalno-konfederalni tip (1974.). Državnim udarima u Novom Sadu 1988. i Podgorici 1989. te donošenjem secesionističkog Ustava Srbije u jesen 1990., Jugoslavija je efektivno prestala postojati kao funkcionalna država. Nakon toga nije bilo pokušaja njene obnove. Treći oblik jugoslavenske ideje temelji se na kulturnoj i jezičnoj bliskosti i privrednoj i prometnoj komplementarnosti novonastalih država. Ta vrst jugoslavenstva nema državotvorne ambicije. Usmjerena je na nešto neusporedivo zahtjevnije, a to je demokratizacija svih država bivše Jugoslavije i njihovo pristupanje Evropskoj Uniji, što bi zajamčilo i novi kvalitet međusobne suradnje koji zadovoljava i nacionalističku potrebu za zasebnim državama i racionalnu potrebu za privrednom integracijom i kulturnom suradnjom. Privredna i kulturna komplementarnost jugoslavenskog prostora s vremenom će dovesti do raznolikih, vjerojatno originalnih i diskretnih, oblika integralizma većeg ili manjeg intenziteta, iz jednostavnog razloga što sve jugoslavenske države imaju problematičan feasibility. One su ekonomski slabe, politički beznačajne, provincijalizirane i suočene s teškoćama u financiranju vlastite državnosti. Nije isključeno da će pritisnute zahtjevima stvarnosti, vođene instinktom opstanka i u pokušaju spašavanja onoga što se dade spasiti, upravo nacionalističke elite biti prve koje će tiho potaknuti integracijske procese. Male države načelno nisu neodržive, ali samo pod uvjetom da su demokratizirane i otvorene u najvećoj mogućoj mjeri. Da bi opstale, vladajuće elite jugoslavenskih država biti će prinuđene provesti potpunu demokratizaciju, liberalizaciju i otvaranje svojeg kulturnog i privrednog tržišta, a u takvim uvjetima preispitivanje smisla raspada Jugoslavije postat će i moguće i neminovno. Konačna preobrazba država nasljednica iz društava tabua i mitova u društva Razuma i Slobode, nastupit će se kada se za njihovim parlamentarnim i stranačkim govornicama bude slobodno raspravljalo o oblicima jugoslavenske suradnje koji nadilaze uobičajene trgovačke, diplomatske i dobrosusjedske odnose. Ishod te rasprave bit će savršeno nebitan. Bitna je samo sposobnost nekog društva da raspravlja o svemu što doprinosi privrednom, kulturnom i demokratskom napretku – o svemu što je u interesu građana. Samo razum donosi boljitak, a politika tabua i mitova uvijek završava u obmani i patnji. Nitko nije nemilosrdan prema nacionalizmu onako kao što su to činjenice i logika, ukratko: stvarnost. U tome ima pravde jer je nacionalizam i stvarao nacije tako što je prkosio stvarnosti. Dezintegracija Jugoslavije, kao svojevremeni sveti historijski cilj nacionalističkih elita, počela se vraćati kao bumerang, prije svega u obliku fiskalnih teškoća i neracionalne usitnjenosti tržišta, kapitala i prometnih sistema, a s druge strane, svaka iole racionalna, ili barem nominalno demokratska, politika neizbježno će prepoznati prednosti koje donosi sinergija privredne i kulturne suradnje. Do takvog, doista jednostavnog, zaključka došli su južnoslavenski nacionalni pokreti već u devetnaestom stoljeću. Uostalom, južnoslavenske nacije nastale su u jednom te istom kulturnom i političkom procesu u kojem je nastajala i jugoslavenska ideja, tako da su od samih svojih početka slovenski, hrvatski i srpski nacionalizam bili u neodvojivoj interakciji s jugoslavenstvom i jedni druge su generirali u ozračju koje je katkad bilo polemično, ali nikad neprijateljsko. Sve do 1941. nijedan partikularni južnoslavenski nacionalizam nije sebe doživljavao kao politički faktor koji je suprotstavljen ovom ili onom obliku jugoslavenstva ili jugoslavenske suradnje, osim nekoliko marginalnih separatističkih i šovinističkih, zapravo fašističkih pokreta. Slabost svake zasebne jugoslavenske nacije u evropskom kontekstu, zajednički interes i uzajamna upućenost, bili su toliko očiti i samorazumljivi da su nacionalističke elite, u razdoblju od 1918. do 1941. držale da su ovaj ili onaj oblik, ovaj ili onaj stupanj jugoslavenskog integralizma u vitalnom nacionalnom interesu svake pojedine nacije. Od vremena Starčevića i Garašanina, Radića, Pašića i Korošca, Mačeka i Cvetkovića, Kavčiča, Tripala i Nikezića, pa do danas, nije se u tom smislu promijenilo ništa, jer su partikularni nacionalni ili državni subjekti ostali podjednako slabi, njihovi objektivni zajednički interesi još uvijek su praktično isti, a jezik kao osnovni komunikacijski alat nije postao međusobno nerazumljiv. Nije se promijenila ni narav kapitala, poduzetništva i takozvane visoke, ali i masovne kulture, kojima su čvrste nacionalne granice nepodnošljive jer im je imanentna tržišna i komunikacijska ekspanzija. Nepostojanje jugoslavenske države pogoduje jugoslavenskoj ideji. Paradoks je prividan. Odsustvo institucionalizacije – i odsustvo namjere da se uspostavi bilo kakva institucionalizacija – oslobodit će jugoslavensku suradnju hipoteke nečijih stvarnih ili umišljenih hegemonističkih namjera, a što je još važnije, oslobodit će je – uvijek problematičnog – državnog upliva. Elementarni (i alarmantni) preduvjet političkog, ekonomskog i moralnog opstanka država na prostoru između Karavanki i Belasice jest da postanu građanska, demokratska i otvorena društva. Ako u tome uspiju, a moraju uspjeti, kulturna i privredna suradnja na jugoslavenskom prostoru zadobit će kvalitetu i intenzitet kakvi nikada prije nisu bili mogući. Za privrednu i kulturnu suradnju nisu potrebni ni Hej Slaveni, ni plavo-bijelo-crvena trobojnica, ni AVNOJ, ni kralj Aleksandar, ni Josip Broz Tito, a ponajmanje je potreban triglavsko-vardarski kič. Za integraciju jednog prostora nije potrebno da bude obuhvaćen jednom državom, kao što njegovoj integraciji ne može smetati postojanje sedam država, a i zašto bi se te države bavile zaludnim poslom ometanja te integracije ako su demokratske, otvorene, razumne, dobronamjerne i odane interesima svojih građana? Jedinstveno jugoslavensko tržište – kako se nekad nazivao jugoslavenski privredni prostor – postat će dio šireg, jedinstvenog evropskog tržišta, s bitnom razlikom da je evropsko tržište, za razliku od socijalističkog modela, utemeljeno na načelima slobodnog poduzetništva i slobodne trgovine i da je njegova integrativna moć višestruko i neusporedivo jača, kako u odnosu na ekstenzivno agrarno tržište kraljevine tako i u odnosu na dogovornu ekonomiju socijalističke republike. Kulturna, naučna, pa i estradna djelatnost, bit će u potrazi za svojom sinergijom, za svojom međusobnom komunikacijom i svojim tržištem, ali u demokratskim uvjetima slobodnog protoka ideja. Protoka koji zaobilazi ili ignorira institucionalne prepreke i, uopće, državne institucije u najširem smislu. U odnosu na uvjete iz vremena jugoslavenskog socijalizma, kulturna suradnja pojedinaca, časopisa, izdavača, medija, naučnih i kulturnih ustanova bit će višestruko intenzivnija, sada slobodna od partijske kontrole, koja je svojevremeno onemogućavala nezavisnu kulturnu djelatnost i obeshrabrivala kulturnu suradnju između republika. Jednopartijski sistem dogovorne ekonomije, koga se pogrešno doživljava i tumači kao integrativni faktor bivše države, bio je zapravo faktor dezintegracije. Jugoslaviju nije dezintegrirao Kardeljev federalizam. Naprotiv, bio je to gotovo optimalni model. Dezintegrirale su je Kardeljeva organizacija udruženog rada i samoupravna interesna zajednica, koje su atomizirale društvo. Režim je hapsio nacionaliste, ali je gušio i građansku i poduzetničku inicijativu. Iako je bio njegov nominalni protivnik, komunizam je tako pogodovao nacionalizmu – a nacionalizmu pogoduje svako odsustvo slobode i razuma – i nije slučajno da su režimi država nasljednica promišljeno zadržali mnoge elemente i metode komunističke ekonomske i kulturne politike, svjesne njihovog iskušano nedemokratskog i dezintegracijskog učinka. Oba modela vladavine, i komunistički i nacionalistički, užasavaju se svakog građanskog, poduzetničkog i intelektualnog spontaniteta, a nacionalistički režim posebno se užasava spontaniteta komunikacije, suradnje, sinergije i integracije. To je još jedan u mnoštvu razloga zašto nacionalizam, nije, ne može, niti želi biti politika slobode i emancipacije. Nacionalizam doduše potiče privredu i kulturu i to vrlo bučno, ali na svoj način i u strogo određenim granicama svoga interesa, zapravo dekorativno. Postoje izvjesna privredna poduzeća i kulturne ustanove koji obavljaju prljave financijske i intelektualne poslove za vladajuće nacionalističke elite a za uzvrat uživaju monopolski položaj i raznolike privilegije. Privredna i kulturna autarkija i kriminalna sprega s političkom elitom, jamstvo su opstanka tih poduzetničkih i intelektualnih bandita, koji su nezamislivi u uvjetima slobodnog tržišta i intelektualno poštene kritičke javnosti. Koliko god su im izolacionizam i ksenofobija potrebni za goli opstanak, oni dugoročno ne mogu jamčiti privredni i kulturni razvoj, štoviše, oni su jamstvo krize, korupcije, provincijalizacije i civilizacijske katastrofe. Istini za volju, intelektualnom rasulu doprinijela je i beznadna intelektualna inferiornost lokalnih nacionalizama koji niti su imali, niti imaju svoga Hamsuna, Pounda, Célinea, ili Marinettija. Osnovna svrha novonastalih država bila je održavanje nedemokratskih i kleptokratskih režima i kulturno i privredno zatvorenih društava. Sama jugoslavenska država i pitanje njenog opstanka, demontaže ili rekonstitucije bili su od drugorazrednog značaja. Početkom devedesetih godina na djelu nije bilo razbijanje Jugoslavije nego onemogućavanje demokratske tranzicije, gdje je razbijanje Jugoslavije bila tek metoda, ili etapa u procesu, tog onemogućavanja. U Jugoslaviji, kao nehomogenoj i relativno velikoj zemlji, politička entropija bila je nemoguća i zato je Jugoslavija bila iznimno podobna za pluralnu demokraciju od čega su nacionalističke elite strepile, jer su im mržnja, autarkija i nesloboda – i sredstvo opstanka i smisao postojanja. Nacionalna država je optimalni okvir za odsustvo pluralizma i izolacionističku entropiju.[1] Nacionalističke elite odbile su priliku da provedu tranziciju Jugoslavije u demokratsko društvo slobodne trgovine i ljudskih prava, iz jednostavnog razloga što takvo društvo nisu htjele uspostaviti ni u svojim novim državama. Njihove nedemokratske težnje bile su komplementarne sa šovinističkom mržnjom, ukoliko su te dvije pojave uopće odvojive. Zato je razbijanje jedne potencijalno demokratske zajednice bilo nužno, kako radi poticanja i održavanja mržnje tako i radi sprječavanja ekonomske i političke demokratizacije. Sinergijski efekt mržnje i neslobode stvorio je perpetuum mobile koji je njihovu mješavinu doveo u stanje visoke konzistencije, kao što se slatko vrhnje pretvara u šlag, pa sve do okamine, do petrificiranog društva. Teško je zamisliti kako bi izgledalo društvo u kojem bi nacionalizam bio doveden do svoje posljednje konsekvence, do totalne pobjede. Vjerojatno bi se urušio u sebe samog u pomanjkanju neprijatelja i mučeničkog samosažaljenja. Nešto slično zapravo se i događa. Nacionalističke elite su se užasavale i same pomisli da bi se novonastale države konstituirale na liberalno-demokratskom načelu po kojem je građanin jedini legitimni subjekt suvereniteta, što je doktrinarno i funkcionalno nespojivo sa suštinom nacionalne države. Ona počiva na ideji zamišljene privilegirane grupe uzdignute do razine jedinog legitimnog historijskog i političkog subjekta koji gaji neprijateljstvo prema sličnim subjektima i od svojih pripadnika zahtijeva svaku vrst patnje i odricanja. Dok je za liberalno-demokratski model bitno kakva je, a ne koja je država, nacionalizam teži isključivo svojoj državi, pa kakva god bila. Time nacionalizam a priori i već na razini temeljnih konstitucionalnih načela dovodi u pitanje i načelo jednakosti i pluralni demokratski dijalog, a kada ga dopušta, dopušta ga samo privilegiranoj grupi i strogo ga ograničava mitovima i tabuima, ili takozvanim nacionalnim i državotvornim interesima, mada bi ga najradije potpuno ukinuo. Za razliku od tog modela – koji je na jugoslavenskom prostoru uspostavljen 1990. – u liberalnim i demokratskim uvjetima bilo bi moguće postaviti pitanje etičnosti i racionalnosti nacionalizma, pa i smisla jugoslavenske dezintegracije, a što je važnije, bile bi onemogućene kriminalne zloupotrebe vlasti, od političkih ubojstava, preko korupcije i pljačke privredne supstance, do historijskog revizionizma, govora mržnje i konačno, samog rata. No, upravo radi oslobođenja svake vrste kriminaliteta i agresije na modernitet i civilizaciju, uspostavljen je nacionalistički, ne i liberalno-demokratski model. U svojoj nestrpljivoj strasti nacionalističke elite nisu bile svjesne da su rušenjem Jugoslavije i sprječavanjem njene demokratske i tržišne tranzicije, spriječile i demokratsku tranziciju svojih nacionalnih država i tako razorile i vlastita društva, drugim riječima, ugrozile su i njihov, dakle vlastiti opstanak. Opio ih je početni uspjeh kada su njihovi podanici nasjeli na moralnu paniku i zaljubili se u svoje nove ili (računali su) uvećane države. Dok je slušala govornike kojima "sunce koje zalazi pali nakostrešenu kosu" ili one koji su izgovarali besmislice o "povijesnim silnicama" i "tisućljetnom snu", u gomili se rađala glupava predodžba novog društva, kao idilična vizija raskošnog supermarketa ukrašenog licitarskim srcima i nacionalnim grbovima, ili velikog hrama mistične sabornosti gdje u oblaku tamjana, spiritualno, državotvorno, ratoborno i muževno kleče straight domaćini, ili intelektualne pustinje u kojoj netalentirani pisci časte jedan drugoga književnim nagradama – jer sada, kažu, slobodni su pošto nema ni ekavice ni ćirilice ni siječnja, ni februara, ni Zupana, ni Kiša ni Krleže – ili pastoralne obiteljske arkadije gdje vjerna žena sa sitnom dječicom skrušeno gleda u pod, dok hrabri muž čuva stražu na nekoj čuki i zaljubljeno promatra domovinska prostranstva, a u pozadini se čuju zvona. Nacionalna država kao histerični, paranoidni i nedemokratski model političkog i ekonomskog sistema, dugoročno je neodrživa osim što je moralno nepodnošljiva. S promocijom ludila, gluposti i zločina u vrhunaravne državne, društvene i intelektualne vrline, na dulji rok se nisu mogle nositi ni zemlje s ogromnim materijalnim i kulturnim resursima kakve su bile Njemačka, Italija i Rusija, a kamoli male, politički i ekonomski beznačajne provincije na evropskom jugoistoku. Zato su se nacionalistički režimi država-nasljednica na sve moguće načine dovijali ne bi li održali ovu ili onu vrstu izvanrednog stanja, u rasponu od oružanih sukoba do trovanja javnog prostora nacionalističkim floskulama i kičem. Taj model potrošen je iz općepoznatih vanjskopolitičkih i ekonomskih, prvenstveno fiskalnih, razloga, kao što su uprkos monumentalnim samoobmanama srpski nacionalisti potrošili negaciju kosovske stvarnosti. Vladajuće elite država nasljednica, prvenstveno Hrvatske i Srbije, nalaze se pred važnim – i po njih vrlo neugodnim – raskršćem. One nemaju snage oduprijeti se evropskim integracijskim procesima, iako su ti procesi ujedno i jugoslavenski integracijski procesi, kako faktički tako i ideološki, jer jugoslavenska ideja nije bila ništa drugo nego derivacija, varijanta, a možda i preteča evropske ideje. Demokratizacija država nasljednica i njihovo – evropski uvjetovano – otvaranje kulturnoj i privrednoj suradnji, suočit će ih s razotkrivanjem epohalnog historijskog besmisla nacionalističkih projekata. Nacionalističke elite su u velikoj nevolji i toga su nedvojbeno svjesne. Što mogu poduzeti da bi spriječile ili odgodile buđenje iz hipnoze koja je započela 1987. odnosno 1990. godine? Nacionalisti bi se najradije vratili na nulte devedesete godine i vrijeme kada je proizvodnja idiotizma i sukoba bila na vrhuncu i kada su sloboda medija i trgovine i ljudska prava bili ugroženi do razmjera koji su usporedivi s klasičnim fašizmom. U tom smislu mogu se nadati nekom historijskom obratu, nekoj globalnoj političkoj kataklizmi, ili u najmanju ruku, krizi ili raspadu Evropske Unije. U tom pravcu s velikim interesom, i jedva suzdržanim zadovoljstvom, prate svaki i najmanji propust suda u Haagu, grčku financijsku krizu, euro, britanski evroskepticizam, jačanje ksenofobije u Francuskoj i Nizozemskoj, krizu belgijske državnosti i enigmatične ambicije Vladimira Vladimiroviča Putina. Jedan dio elita zasigurno će poticati incidentno ponašanje svojih jurišnih odreda, veterana, navijača i šovinističke estrade, a i smrknuti kler će u tom smislu dati odgovarajući spiritualni doprinos uz poslovično ministriranje i činodejstvovanje matica, akademija, književnih društava, inženjera nacionalne duše i ostalih specijalista za mentalno i fizičko nasilje. Ne treba zaboraviti ni razbijanje automobila s pogrešnim registarskim tablicama i prebijanje turista, a postoje znaci da bi uspaničeni nacionalisti mogli posegnuti i za terorizmom. Koristoljubivost je razumna iako je često nemoralna. Nacionalistička dosljednost je vjerojatno "poštena", ali je uvijek iracionalna. Nemoralni politički pragmatik manje je opasan od poštenog fanatika. Pragmatične frakcije nacionalističkih elita – što je vidljivo u ponašanju HDZ-a i SPS-a – počele su posezati za polovičnim, ali utilitarnim rješenjima, a to su kozmetički, a ponekad i sasvim korisni oblici napuštanja izvornog modela: borba protiv korupcije, evropska retorika, olakšavanje položaja manjina, poboljšanje efikasnosti policije i pravosuđa i žrtvovanje mangupa u svojim redovima, uz održavanje ritualnog privida da se ništa nije promijenilo, mada su te frakcije održale svoje tihe dvadesete kongrese i prešutno izgovorile tajne referate.[2] To je iznimno pozitivan historijski proces koji je doprinio demokratizaciji, iako ga je iznudio vanjskopolitički pritisak i mada iza njega nacionalističke elite kriju paničan pokušaj spašavanja ogromne političke, ekonomske i medijske moći koju su stekle u najvećem grabežnom ubojstvu koje se u Evropi dogodilo nakon Drugog svjetskog rata. U toj borbi za goli opstanak i kompromisi su postali poželjni. Dok se kleptokratske i nacionalističke konstrukcije nastale na ruševinama Jugoslavije povijaju na vjetru zdravog razuma, njihova sve veća otvorenost i insuficijentna, ali sve jača demokratska kultura, provjetrava ustajale nacionalističke samoobmane. Osim što će umivanje nacionalističkih stranaka doprinijeti razvodnjavanju nacionalizma, dio nacionalističke elite i sljedbenika radikalizirat će pitanje povratka izvornim načelima i ciljevima čime će se razotkriti njihova fašistička suština. Na bosanskohercegovačku i kosovsku krizu nacionalističke elite računaju kao na zlatnu zalihu potencijalnih sukoba, dakle kao na optimalno sredstvo opiranja potpunoj demokratizaciji i denacifikaciji i, uopće, političkom, ekonomskom i kulturnom oslobođenju građana zatočenih u nacionalnoj hipnozi. Instrumentalizacija Bosne i Hercegovine i Kosova postaje sve teža zbog spore i slabašne, ali ustrajne demokratizacije Srbije i Hrvatske i – koliko god polovičnog – još uvijek upornog međunarodnog nadzora Bosne i Hercegovine i Kosova. Konačno, sve što je rečeno o nužnosti privredne i kulturne suradnje na jugoslavenskom prostoru vrijedi, dakako, i za Bosnu i Hercegovinu i Kosovo, koliko god će taj proces tamo biti sporiji. Čini se da se pragmatična i realistična frakcija nacionalističkih elita u Zagrebu i Beogradu okreće prečim unutrašnjim problemima i kosovsko i bosanskohercegovačko pitanje održava tek na razini ritualnog praznoslovlja. Ostanak Zapadne Hercegovine izvan granica Hrvatske, odnosno Kosova i Republike Srpske izvan granica Srbije, može izazvati i izaziva nacionalistički bijes, ali se može shvatiti i kao jedinstvena i neponovljiva historijska prilika za svečani odustanak od nacionalizma u ime mira i demokracije, ili barem kao prilika za otriježnjenje. Postoji točka nakon koje se čak i nacionalisti moraju suočiti sa stvarnošću, ali i s nerazrješivim dvojbama. Ako nacionalističke elite dopuste daljnje jačanje slobodnog tržišta, slobodnih medija i zaštite ljudskih prava, pred očima će im se zbivati proces sve intenzivnije kulturne i privredne suradnje na jugoslavenskom prostoru. Vjerojatno će se ponašati kao da se to ne zbiva iako su i demokracija i jugoslavenska suradnja u dubokoj suprotnosti s njihovim izvornim namjerama. Još je vjerojatnije da će se nonšalantno ukrcati na taj vlak kao da nikada ništa drugo nisu ni htjeli. Uostalom, jedino s tim vlakom mogu pobjeći i od vlastite prošlosti i od bankrota. Ako u redovima nacionalističke elite prevlada stav da je nastupio skandalozni historijski poraz i ako se zato poduzmu akcije kojima će se izravno i neskriveno onemogućavati jugoslavenska privredna i kulturna suradnja, evropski diplomatski kor, ali i domaća javnost – koja je u odnosu na devedesete godine postala nepovratno bezobraznija – početi će postavljati neugodna pitanja. U nervozi koju bi ta pitanja mogla izazvati nekome bi se mogao oteti iskren odgovor: – Pa to činimo zato što ih mrzimo! I zato što smo sve poduzeli da ih nema i da između nas i njih iskopamo nepremostivi ambis! U oba slučaja nacionalizam će biti na gubitku, a demokracija i građani na dobitku. Za to neće biti ni krivi ni zaslužni ni izdajnici u nacionalističkim redovima, ni bešćutna međunarodna zajednica, ni masoni, ni prokleti anarhoindividualisti i mundijalisti. Poraz nacionalizma leži u njegovom utopijskom biću. On je, ako želi biti odan sebi samom, neprovediv i neostvariv. Utoliko više neodrživ ukoliko je dosljedniji, a bio je najdosljedniji kada je opstajao u autoritarizmu, državnom intervencionizmu, fiskalnom teroru, medijskom i pravosudnom nasilju i proizvodnji nepreglednih količina kiča i gluposti. Međutim, kada je najdosljedniji, nacionalizam najbrže proždire vlastitu supstancu. Ostaje mu da odustane od sebe ili izgori u vlastitom ludilu. Sličnu sudbinu doživjeli su i drugi historijski primjeri političkog iracionalizma.[3] Svojom pobjedom devedesetih godina, koja se doimala potpunom, konačnom i neprikosnovenom, nacionalizam je upao u fatalnu historijsku zamku. Bio je najjači dok je ratovao, a i ratovao je zato da bi bio jak, ali se pokazalo da ni rat ni bjesovi poraća nisu jamstvo za održavanje korupcije, pljačke i hipnoze, koje su se otele kontroli, izazvale potpuni materijalni i moralni bankrot i dovele u pitanje i opstanak i smisao ishodišnog projekta. U svojem opiranju stvarnosti koje traje još od prve polovice devetnaestog stoljeća, nacionalizam se, ostvarivši svoje ciljeve i pretvorivši svoj fiction u faction, našao u ćorsokaku, pred zidom činjenica i razuma. Doživio je epohalno poniženje primoran da potraži spas u jednoj nadnacionalnoj integraciji koja spram malih suverenosti i nacionalističkih tankoćutnosti ima neusporedivo manje obzira nego što su ga imali "Beograd", kako bi rekao Tuđman, ili "Brioni", kako bi rekao Ćosić. Preslab da spriječi demokratske procese kod kuće i nejak da se odupre evropskom ultimatumu uspostave vladavine prava i slobodnog tržišta, a lišen povoda kojima bi stanovništvo mogao hipnotizirati mržnjom jer ima i Sloveniju i Hrvatsku i Srpsku – što će u očaju ponavljati sve češće i sve glasnije, iako mu nitko ne želi oduzeti te igračke – nacionalizam se zatekao u situaciji da se ono isto državnopravno stanje u čije stvaranje je uložio toliko kriminalne energije pokazuje kao optimalno za spontanu privrednu i kulturnu reintegraciju jugoslavenskog prostora. Nestankom jugoslavenske države, jugoslavenska ideja pomaknula se u sferu građanskog, vaninstitucionalnog i spontanog. Preselila se na tržište roba, usluga i ideja, gdje, u blaženoj nezainteresiranosti za svoju političku ili državnu institucionalizaciju, može samo jačati. Odsustvo političkih ambicija svjedoči o njenoj demokratskoj, prosvjetiteljskoj, racionalističkoj, pa i elitističkoj suštini. Samo nitkovima je potrebno utočište. Kada je Jugoslaven – upotrijebit ćemo izraz Jugoslaven kao terminus technicus u pomanjkanju boljeg – ostao bez domovine, historija ga je spasila od nedostojne klopke patriotizma. Shvatio je da mu ni domovina, ni država, ni patriotizam zapravo nikada nisu ni trebali. Postao je slobodan da uživa u svojoj izopćenosti i tako je sačuvao Sebe. I kad bi htio, on više ne može biti Navijač. Dobro je nemati domovinu. To je poraz koji oslobađa. Pobjeda obvezuje. Sada su nacionalisti robovi vlastitih pobjeda. Nakon raspada države, jugoslavenstvo je postalo nezainteresirano za amalgamiranje, zbrajanje, bratstvo, jedinstvo i zajedništvo jugoslavenskih država i nacija. Njega od 1990. više ne zanimaju kolektiviteti. Ono je – na svoje veliko zadovoljstvo – prestalo biti nacionalna, nadnacionalna ili državotvorna doktrina. Nakon što su nacionalisti otvorili pukotinu koja od Dubrovnika preko Mostara, Sarajeva, Srebrenice, Bijeljine i Vukovara, doseže onu garažu u Osijeku, jugoslavenstvo se okrenulo stradalniku, a to je uvijek pojedinac, njegovo veličanstvo Citoyen. Svaki čovjek je drugačiji, jedinstven i neponovljiv. Samo nacionalizmi su isti. Zato je anacionalni individualizam prvorazredni moralni imperativ koji, na svu sreću, nadrasta i samo jugoslavenstvo. Kada se Jugoslaven, koji se podjednako osjećao kod kuće i u Mariboru i Puli i Sarajevu i Ohridu, zatekao u situaciji da su neki dijelovi njegove zemlje – u striktno državnopravnom smislu – postali tuđi, shvatio je da se kod kuće može osjećati bilo gdje baš zato što kuće nema. Kada sve postane tuđe, sve postaje moje. Onaj tko je predobro poznavao svu bijedu umova okovanih Karlobagom, Viroviticom, Unom i Drinom, užasavao se mogućnosti da mu horizont završi na Karavankama i Belasici. Da bi se doputovalo do Ljubljane, Sarajeva ili Skopja, potrebno je prelaziti državne granice što je isprva bilo i bizarno i tužno, ali nije lipodjednako neugodno, bizarno i tužno prelaziti bilo koju granicu da bi se putovalo u bilo koji grad – bilo gdje? Ako netko ima sposobnost da se osjeća kao kod kuće i u Celju i u Požegi i u Tuzli i Ohridu, tada se on s jednakom lakoćom osjeća kao kod kuće i u Pragu i u Rimu i u Parizu i u Amsterdamu. Zašto bi Split, Kotor ili Piran bili bolji od Mletaka, Cádiza ili Bresta – pogotovo kišovitog Bresta? Kada bi Jugoslaven držao da su Sava, Drina i Vardar ljepše rijeke od Seine, Rajne ili Vltave ne bi bio ništa bolji od onih koji su odsjekli Šid od Tovarnika. U inflaciji država i granica u kojoj je nestala Jugoslavija, sve države i sve državne granice na čitavom globusu ogolile su se u svojoj uvredljivosti i gluposti, a Jugoslaven je s lakoćom i rutinom prekoračio Karavanke i Belasicu i postao građanin svijeta. Kada su izgubili "svoju" državu i na svaku počeli gledati kao na tuđu, Jugoslaveni su shvatili da svaka država i jest tuđa eo ipso. Tek kada građanin državu spozna kao tuđi i otuđeni aparat sile, obmane i moći, on sebe dovodi u priliku da je sumnjičavo i kritički preispituje, što je samo drugi izraz za demokratsku kulturu. Jugoslavenu, zatečenom kao državljanin neke – bilo koje – države ostaje da poštuje zakone i poštuje slobodu Drugoga kao jedino dopustivo ograničenje ljudske slobode. Zato Jugoslaveni lojalno i sa zadovoljstvom doprinose demokratizaciji i napretku država u kojima su zatečeni, jer upravo oni ponajbolje znaju da ne treba dirati, ponajmanje rušiti, zatečeno državnopravno stanje. Treba ga poboljšavati strpljivim demokratskim kompromisima. Demokracija i nije ništa drugo nego trajna, strpljiva i kompromisna borba za političke, ekonomske i kulturne poboljšice. Zato Jugoslaveni ne žele obnovu jugoslavenske države. Zato i ne žale za Jugoslavijom, jer da žale za njom ili da čeznu za njom, prokockali bi svoju moralnu superiornost i neponovljiv intelektualni vidikovac odakle se tako jasno vide sva bijeda i sav jad državotvornosti i nacionalizma. Jugoslavenstvo je anarhistički užitak jer zapravo i ne postoji osim kao drska intelektualna igra. Da su postali nacija Jugoslaveni bi bili lišeni veličanstvene avanture beskućništva i spoznaje da je jedina stvarna granica – teško obranjiva i strateški nepovoljno oblikovana – ljudska koža. Peščanik.net, 23.01.2011. _______________________________________________________________ [1] Racionalistički Zapad nikada nije uspio shvatiti koliko ekonomskim sankcijama pogoduje Miloševiću. Sankcijama je Zapad Miloševiću poklonio izolaciju što je upravo i bio njegov politički cilj. Jednako tako je pritiskom na Tuđmana Zapad pogodovao protuevropskoj suštini njegovog režima, ali Tuđman je pokazao zadivljujuću diplomatsku vještinu i političko umijeće jer je popuštao Zapadu, a kod kuće je istodobno održavao nacionalističku groznicu. [2] Ulogu Hruščova u ovom primjeru pokušavaju, ili su pokušavali, odigrati Ivica Dačić i Ivo Sanader. Uklanjanje Nedićeve slike i spomenika Francetiću bile su geste od važnog simboličkog značaja. Oni koji misle da su konverzije u "nacionalizam s ljudskim likom" moralno upitne, neka se sjete da je bolje imati posla s Hruščovom nego sa Staljinom. Doista se ne treba nervirati kada netko nije odan i dosljedan pogubnoj političkoj doktrini. [3] Zanimljivo je da jugoslavenska ideja često tumačena kao neostvariva i utopijska.